Od krika do kikota...

Sve je ovo bal pod maskama... Pitanje je plešemo li valcer ili tango...

25.01.2018.

Vatra i cvet

Nedavno sam pročitala divnu knjigu "Vatra i cvet" Ivane Hadži-Popov, koja prati priču tri pjesnika Branka Miljkovića, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.

Njihove smrti ukazuju na fatalnu sličnost. Spisateljica je uspjela da biografiju ova tri velika pjesnika pretvori u fikciju. Dok sam čitala knjigu imala sam dojam da gledam triler sa primjesama drame.

Potpuno je razotkrila sve špijunske organizacije i ono što su pripadnici istih radili- od špijuniranja, pa sve do mističnih umorstava. Na taj način je pokazano koliko su pjesnici bili bitni u prošlom sistemu u bivšoj Jugoslaviji i SSSR-u.

Radnja ne robuje vremenu niti mjestu, tako da je kompoziciju vrlo teško odrediti. U jednom trenutku bi mogla biti kružna, a već u drugom lančana. Šta povezuje ove tri priče? Povezuje ista smrt, žrtve su istog, a to je sistem.

Osim njihovog književnog stvaralašta, vrlo vješto spisateljica čitaoca približava privatnom životu pjesnika, porocima, ljubavima, oštrom jeziku i istini. Iako je radnja vrlo napeta i dinamična, njene statične dijelove čine lirski momenti, pjesnikove muze, čiste ljubavi, inspirativne osobe u njihovim životima.

Bez obzira na sistem, na njihov bunt izražen njihovim pjesmama koje spisateljica spominje, ono što prvenstveno oni predstavljaju su-Pjesnici.

Iako slične životne priče i sličnog okončanja života ostaju tajne koje nikad nisu dokazane. Šta se to zaista desilo? Spisateljica ipak radnju završava u 21. stoljeću i pokazuje snagu bivših špijunskih organizacija, koje i sad imaju duboko pušteno korijenje, te i sada ako se ko pobuni spremni su uputkati svakoga. Tajne ostaju tajne.

Ono što je posebno ostavilo dojam na mene jeste što Ivana Hadži-Popov čitaocu otkriva šta znači biti pjesnik, a pritom ne potpada u patetiku.

Po Jesenjinu pesnik je na svet sve da vidi a ništa da uzme.
Po Branku, nesrećan čovek ne može biti pesnik.
Po Majakovskom, pesnik je vesnik bolje budućnosti, iako je poezija najmangupastija majstroija-postoji-a ne može ništa.


Za kraj preporučujem ljubiteljima knjige da pročitaju roman "Vatra i cvet" Ivane Hadži-Popov.

24.01.2018.

Prošli januar...

Snijeg! Ne volim snijeg! Ipak, poseban je osjećaj kad škripi pod nogama dok pravim male korake. Prekida tišinu, zabrinutost, čudne tegobne misli. Koraci u snijegu.... moji, tuđi, mali, veliki... Dominira prljavština nad snježnom bjelinom. Raznih kalupa cipela, čizama, patika... negdje se našao i moj. Ko li je sve hodao? Je li neko žurio u poštu da plati račune, u bolnicu na kontrolu ili pregled, je li neko šetao, uživajući u snježnim radostima? Da li su stopice nekog razdraganog djeteta?

Ne znam... znam da sam ja ta koja ostavlja korake u prljavštini, čvrsto hodeći u crnim čizmama, broj 37. Ko zna gdje sam sve ostavila otiske, gdje sam se sve potpisala danas. Nisam baš svugdje neprimjetna! Ostavila sam sebe u snijegu, na ogradi, na dugmetu u liftu, dok sam pritisnula treći sprat. Ostavila sam otiske svojih ruku na fascikli dok sam čekala u redu da predam svoje papire, tražeći bolju budućnost, tražeći minimum... Tek minimum...

Samo sam danas bila broj, i to broj 63. Čekala sam svoj red da predam ono na šta sam potrošila pet godina, da predam kopiju svog najvećeg blaga. Bila sam u redu sa gospodinom koji ne zna koji je pravi afrikat u imenu njegove majke, koji je zapeo kod godišta.

Ljudi su se zabavili o sebi. Ljudi traže komad kruha. Žrtva sam onih koji se svađaju da li je pravilno hljeb ili kruh, hiljada ili tisuća. Žrtva sam oni koji se konstituišu, koji se nadmeću, slave pogrešne dane, a zaboravljaju da smo mi samo ljudi.

Nemam priliku da pokažem šta ja to znam, jer nije moje vrijeme, jer nije vrijeme da moja zvijezda bude sretna.Lažna poštovanja, lažne dobre namjere idu prema meni, a meni u džepu papir naivnosti, papir pesimizma i papir straha od toga šta će biti sa mnom.

Šta će biti sa mnom?

Sita sam lažnog suosjećanja, sažaljenja, pogrešnih riječi. Sita sam i tolerancije, više je nemam.Prošla sam svojim koracima, ostavila otisak u snijegu i dopustila da komunalni radnik me pomete, kao da me nikad nije ni bilo.

Niko moj otisak neće ni tražiti, i niko me neće u oči ni pogledati.

Imam li ja svoje mjesto pod suncem?

Pitam se ja i još bezbroj ljudi koji stoje u redu sa svojim papirima, držeći u ruci karton sa brojem s kojim su danas identificirani.

23.01.2018.

Tužaljka

Dobro pedeset deveto veče...

Dobar šezdeseti isti dan...

Sviće šezdeseto isto jutro...

Dobro šezdeseto jutro...

Mrzovolja!!!

Sat sporo otkucava,

noćni optimizam je iščeznuo...

Nada je umrla...

Surovo!

Realno!

Lažno!

 

Opet odlazim!

Preskačem doručak,

Biram crnu gorku kafu sa licemjerima.

Postajem licemjer...

Red smijeha... red glupih informacija...

O vremenu...

O nebitnim ljudima...

 

Bunim se na sve...

Alarmiram, pravdam, psujem,

Ostajem sama...

Razmišljam loše

Razmišljam crno...

 

Sanjam da odem...

Da sam sretna...

Da ne razmišljam...

Da sam stara...

 

Kad bih mogla da poletim...

Sve je isto!

Svaki dan isti scenarij.

Dobro veče, šezdeseto veče.

Odlazim u susret šezdeset prvom jutru.

I sve tako.

Agonija!

 

18.01.2018.

Rotvajler

Bila je to jedna velika beba od skoro 60 kg. Strašna za vidjeti, ali samo za vidjeti. Mišićava, velika, krupne crne glave, idealna za prepadanje.
Meni je trebalo 9 mjeseci da se sprijateljimo. Jedini pas kojeg sam se bojala, a inače sam prozvana pasjim matičarem, jer sve pse lutalice znam lično!
Ovo je jedna posebna rasa. Vrlo dominantna, šefovski nastrojena, agresivna, ali samo ako bude odgojena tako.
Naš rotvajler, ženka, bila je posebna. Čuvala nas je, ali bila je puna ljubavi za sviju. Kad sam joj čistila boks, obasipala me psećim poljupcima, kad sam joj donosila hranu zahvaljivala mi se tako što je tako velika pokušavala da mi sjedne u krilo. Otkud je ona znala da smo ona i ja otprilike iste kilaže.
Ako postoje anđeli, onda su anđeli na zemlji psi... Kad sam čistila prozor, pomno me je posmatrala, cvilila, dozivala me, bojeći se da ću pasti.
Nije li to prijatelj?
Razboljela se. Čudno je koliko čovjek je spreman dati za onoga koga voli, bio to kućni ljubimac ili član porodice, ali ako je bolest jača-jača je.

Naš pas je bio član naše male porodice.
Uz preporuku veterinara, zbog teške bolesti, uspavana je.
Imala sam osjećaj da je s njom otišla ona moja razigranost, ono dječije u meni...
Mahinalno pogledam prema njenoj kućici u nadi da će proviriti ona velika crna glava i pratiti svaki moj pokret. Ili kad zašuškam kesom da će izaći nestrpljivo skakutati u nadi da ću joj dati da jede, jer pripada rasi koja bi stalno mogla jesti, a nije gladna.
I sad odvajam hranu, zbunim se...
Ne znam, ali kao da se manje smijemo otkako je otišla??? Deset godina je dug period, taman da je i samo kamen bio, nedostajao bi...
Žao mi kad čujem da neki ljudi ne vole životinje...Ja to poštujem, ali uskraćeni su za jedno od najljepših osjećanja koja postoje!

18.01.2018.

Radio i tranzistor...

Pero je bio vrlo maštovit, dosjetljiv, kreativan, ali samo kad je belaj u pitanju. Kako nije imao ni brata ni sestru najviše je volio zezati babu. Puštalo mu i previše. Roditelji po cijeli dan na poslu, baba Dara ga čuvala od malena. Baba mlada otišla u pnziju, radila u trgovini u Vakufu, poštovana od strane i mladih i starih. Baba je bila malena, uvijek uredna, kosa sijeda u urednoj pundži, košulja, pulover, suknja do pola lista, sve u tonu, prava dama.

Pero je sigurno volio babu, samo što je to pokazivao na čudan način. Barem je baba tako mislila. Jako je ljubomorna bila na priju, snahinu mater. Pero je drugoj babi išao samo vikendom. Baba Anđa je živjela u Jajcu. To je  bila stara udovica, skromna, tiha žena. Živjela je u Ljubinoj porodičnoj kući, i sa velikom dragošću je čekala vikend da joj dođu unučad. Ljuba je imala još brata i sestru, tako da je baba Anđa imala šestero unučadi, pet unuka, i jednu unuku, Jelenu. Pero je više volio ići babi u Jajce, jer je znao da će doći svi rođaci, da će se moći igrati, da mu neće biti dosadno, a baba Darinka je to sve pogrešno shvatila, da više voli babu Anđu, pa je bila vrlo često jako zajedljiva, kao da nije razumjela da je Pero samo dijete i da je željan druženja sa vršnjacima.

I nedjeljom, kad bi se kući vraćaj, Pero bi bio pun dojmova, ali baba nije htjela slušati.

Bio je ponedjeljak. Pero je bio druga smjena u školi. Išao je u treći razred. Bio je dobar učenik, za čudo Božije učitelj bi uvijek redi roditeljima da je jako miran, povučen, tako da njima nije bilo jasno šta se desi kad kući dođe, jer je babu izluđivao.

Škola je bila u blizini, a nastava je počinjala tek u jedan. Baba je kuhala ručak, i imala je običaj da sluša radio. Znao je Pero babu u dušu. Dok je baba otišla u kupatilo, on je brže bolje iza starog visokog radija stavio tranzistor, i našao stanicu sa ozbiljnom opernom muzikom, i odvrnuo. Kad je baba izašla i čula muziku, prišla je da promijeni stanicu. Neumorno je pritiskala dugme za biranje stanica, ali uzalud.

-Ko za inat, neće.

Jadna baba pokušavala je, ali ništa.

Vragolan je sjedio, doručkovao šnitu domaćeg džema od šljiva, koji mu je baba namazala, i gledao babu ispod oka, kako se muči.

-Pero, de vidi šta je ovo, što neće.

-Reci baba, šta je?

-Neće radio, ova ozbiljna muzika ubi.

-Ne znam, baba, ko zna šta si ti dirala, likovao je Pero

-Šta ću dirat, Pero, ajde, briši, kad nećeš pomoći.

Ona ozbiljna muzika je odjekivala sobom, činilo se babi ko za inat da je bila sve glasnija i glasnija. Stade baba udarat po radiju ko mahnita

-Rđo jedna, zaveži više.

A onda je uzela papuču, pa stala lupat ko mahnita po radiju.

-Zaveži, više... ko te i kupi.

Baba  je uzela radio, da vidi kako će ga ištekati iz struje, kad imala je šta da vidi. Perin tranzistor.

-Đavle jedan,  znala sam da ima veze s tobom. Gospode Bože, kakvo si ti dijete, sram te bilo, treba tebe izbatinjati dobro. Đavo te odnio. A baba papuču pa prema Peri.

Izmigoljio joj je u zadnji tren iz ruku, i pobjegao u sobu.

Vrag te sam odnio, što ja bolja ti gori prema meni. Idi babi Anđi, pa nju zajebaji.

Perina sreća je bila što babu brzo bi ljutnja prođi. Ljubav prema Peri je bila jača. Samo što nije znala to pokazati. Radije se ljutila, rondala, kao da je bila naučena ni po koju cijenu ne pokazivati emocije. Tako da se baba odljutila, vrlo brzo, taman kad je ručak bio gotov. I uvijek tako. Isti scenarij. Godinama. Pero i njegova baba.

17.01.2018.

Zemljotres

Da su Pero i belaj bili isto govori dovoljno i sljedeća priča. Baba i Pero su jedno drugom nekad bili poput najteže kazne. Siktali su jedno na drugo kad god su stigli. I baba se nekad ko dijete ponašala, ljutila se za sitnicu. Ljutila se na Peru, odmah i na snajku, Perinu mater. Jednom dok je Ljubica peglala, ničim izazvana, stara je prošla je i bacila zubnu protezu na tek ispeglanu čistu bijelu košulju. A Ljubica je bila melem. Divna žena. Vrsna kuharica, previše brižna majka i nikad se ni skim nije svađala, Bukvalno nikad. Samo se jednom sa svojoj starijom sestrom Mirtom porječkala oko recelta za šah-tortu. Ipak je pravljenje kolača bilo Ljubin fah. A baba je bila vještica.  Jednom je toliko Peru bila naljutila, da joj se ozbiljno odlučio osvetiti. To je bilo 1969. godine. Pero je tada imao 13 godina. Ni dječak, ni momčić. Visok, a debel vrlo je smiješno izgledao dok je mutirao, a za sitnicu se zacrvene oni debeli obrazi na krupnoj glavi. Na prvi pogled simpatičan i stidljiv, a ustvari pravi vragolan.

Taman je tih dana bio onaj zemljotres u Banjoj Luci. Svi su nekako bili pod tim dojmom, ne daj Bože da dođe do Vakufa.

 Bio je utorak. Baba legla. U deset. Rasplela sijedu kosu koju je preko dana držala u urednoj pletenici. Bijela spavaćica do poda. Baba je bila mala žena, metar ipo, tako da je u bijeloj spavacici izgledala ko duh. Barem Peri.

Kako je Pero znao da je baba tačna ko švicarski sat, pet do deset se ušunjao u njenu sobu, i legao ispod njenog kreveta. I tačno u deset utata baba u sobu. Šapće nešto, moli se Bogu. I legla, pokrila se i počela Oče naš.

Utom, Pero poče da ljulja krevet, prvo lagano, a onda jako. A baba skoči, ko mlada mladica. Od reume ni traga ni glasa.

-Upomoć, pomagajte, zemljotres, zeeemljooootresss...

-Upooooomooooććć, Predoooo, Ljube...

Uletiše sin i snaha, preneraženi, kad imaju šta da vide. Baba van sebe, raščupana, poskakuje ko da gori pod nogama, a ispod kreveta, vire dječija stopala.

Predo, ljut izvuče malog vraga, Peru, te stade galamiti, ružit ga, a na krajevima usana se opet vidio smijeh. Predo je bio blag čovjek, i njemu je ovo bilo smiješno, a opet razumio je majku, ipak ju je dobro uplašio. I zaslužio je kritiku, ali u dubini duše, jedva je čekao da ode u svoju sobu da se dobro ismije.

Ja kad je baba stala da galami:

-Rđo jedna, sram te bilo, babu svoju da ubiješ. Hoćeš da me srčka strefi? A rđo jedna, Bog te ne ubio, što me izludi. Ta, ovo je dijete ludo. Ah gospode, Oče naš koji jesi...

-Žilava si ti, baba, jača si ti od zemljotresa, reče podrugljivo Pero.

-Mrš spavat, rđo jedna-reče jadna baba.

-Izvini, baba, šta se ljutiš, napokon shvati Pero koliko je ozbiljna situacija.

-Mršššššššššššš, histerično će baba Dara, stara i uvažena trgovkinja. Šta je dočekala, balavac da je ispameti, pomislila je.

Ode Pero pokunjen, ali zadovoljan. Jest da je malo pretjerao, ipak je dobro zatresao babu, osveta je ipak bila slatka.

15.01.2018.

Priča o Peri

Petar je bio posebno dijete. Rodio se 1956, u Jajcu. Krečilo se porodilište, nije mogao u Vakufu. Jedinac sin, jedva dočekan, od roditelja Predraga i Ljubice. Bio je simpatičan kao dijete. Kovrdžav, plavušan, žgoljav, a glava velika u odnosu na trup. Uvijek nasmijan, a šeptrljav doboga. Jedino što je uspio u životu, kad je tjelesna aktivnost u pitanju, je da od straha na času fizičkog kod nastavnika Dragana, preskoči kozlić, ma da ga skoro ni ne dodirne. Maestralan je to skok bio. Ali, Pero ko Pero, strašljiv, smotan, ma nije smio više ni da pokuša da ponovi. Ni da se zatrči. I to je bilo njegovih pet minuta slave u sportu. Ima onog Bog ti nešto uzme, nešto da. Bio je vanredno inteligentan. Sa tri godine je naučio pisati. Sva slova. Uzme rozu bojicu i piše, piše. Slovo E mu sa šest crtica, ali on piše. Mater mu se jednom naljutila na njega, on joj u spomenar napisao, krivudavim dječijim slovima: „Sjeti me se sjeti, ali ćeš me se rijetko sjetiti.“

Živo je sa mamom, tatom i babom. Baba je bila posebna priča. On i baba nikad na zelenu granu. On nju vazda ljutio. Šta će, dijete ko dijete. Baba vazda pametuje, i baba ko baba. Pa de jedi, de popij, de se obuci, de šuti... On koluta očima, baba ronda. Jedna uobičajena kućna atmosfera.

Pričao mi je Pero kako ga je baba jednom osramotila pred cijelim komšilukom. Živjeli su oni u jednoj zgradi sa tri sprata, ukupno šest stanova. Miran komšiluk, za poželjeti. Tad je Pero imao oko sedam godina. Igrao se u ulazu. Ljeto bilo, vruće, a u ulazu taman hlad, pa se Pero tu igrao. Roditelji na poslu, on sa babom ostao. I dok ona drijema, on malo vani. Kod stepeništa bila crna ograda sa gelenderima. Šta je Peri tad bilo, ne znam, ali on je uspio da provuče ionako veliku glavu kroz gelender. Haj sad vrati... ne može.

-Baba, baba... baba... pomagaj.

Baba valjda bila zaspala, ne čuje, a tvrda na ušima svakako.

-Baba...

Sreća, stan na prvom spratu, odmah do njih stanovao komšija Mujo. Netom došao sa posla i čuo Peru kako zapomaže. Izletio ispred, kad ima šta da vidi. Perina glava u prvom planu, i čuva se rukicama za gelendere.

-Petre, sine, šta si to uradio?

Komšija Mujo bio jako brižan, pa se jadni čovjek prepao više nego što je trebalo. Volio je Peru, a Pero se i družio sa njegovim sinom Hajrudinom.

-Crni Pero, pa šta to uradi?

-Čika Mujo, ja se igrao, reče Pero već plačući.

-Nemoj, plakat, sad će čika Mujo srediti.

Moglo se sve to srediti da niko ne čuje i ne vidi, međutim, baba. Pomoli se baba na vrata, vidjela da Pere nema, pa izađe.

-Iju, Pero, rđo jedna, šta to uradi?

-Baba, bona, pusti me na miru.

-Kuku mene, sad ću ja Predraga zvati u firmu da dođe. Ubit će me što sam te pustila vani.

Kako je baba rondala, tako su komšije, i starije i mlađe, izlazile na vrata, i vidjele jadnog nemoćnog Peru zarobljene glave među gelenderima.

Stariji se zabrinuli, žao im Pere, ali ovi mlađi sve se krišom smiju. Jedino Ante, sin pokojnog Mate, smije se glasno, i sve čorluči Peri.

„Pero, smoto jedan, glavonjo, đe ćeš među genedere tikvu? Hahaha“

Ovi stariji ga opominju, ali i njima smiješno, pa se i oni stadoše smijati. Samo Mujo, uljem maže vrat perin, uši, gelendere, neće li uspjeti. Uzaludno.

Utom ide baba sa zelenim lončićem i pruža kroz gelendere kašiku supe Peri.

-De, Pero, de malo uzmi, da ti ne se optužuje, nisi jeo od jutros.

-Baba, pusti me na miru, galami Pero, stideći se komšija, a najviše drugova iz komšiluka, Hajrudina Mujinog, Ante, Enesa, ali i one Jasne sa trećeg što mu se sviđala.

Svi se brate smiju, samo Pero plače, a baba navalila, pa navalila, da Pero jede supu. Prisjela mu i baba, i supa i igra sa gelenderom.

-Teta Daro, de se malo pomaknite, jest će Pero, ali dok ga izvučemo. Ta neće crnut od gladi.

Dođe i komšija Salih sa drugog. On i Mujo stadoše spašavati Peru. Te ulijevo, te udesno, pa opet ulijevo, pa desno... Trajalo to pet minuta. Mujo čuvao glavu, Salih krhka dječija ramena, i izvukoše ga.

-Eto, Pero, vraže, reče Mujo.

Kad Pero stade plakati, što od straha nekog, što od olakšanja, što od stida. A najviše je plakao od muke, što baba supu donese, pa ga hranila kroz gelendere. Najradije bi zgromio babu, smijali se i Hajrudin, i Jasna, a Anti suze na oči.

-Pero, Pero, de malo supe... ha ha glavonjo... Bumbaru treba tri dana da ti tu tikvu obiđe.

Pero zvani Gelender od tada postade poznat po cijelom naselju, a i šire!

15.01.2018.

Metamorfoza


Sve se mijenja!

Mijenjaju se izlozi, mijenjaju se dan i noć!

Mijenjaju se gradovi!

Mijenjaju se smjene!

Mijenjaju se poslovi.

Mijenjamo li se MI?

Mijenjaju se zime, ljeta

Mijenjaju se naša tijela.

Postaju opuštena ili

zategnuta i mišićava.

Mijenjaju se ljudi.

Prijatelji postaju poznanici.

Poznanici stranci, a stranci

VUKOVI!!!

Tvoj smijeh je drugačiji.

Nije onaj zvonki, glasni.

Ostaje da visi u zraku pitanje

Ili strepnja...

Jesmo li se i mi promijenili?

Od gusjenice smo postali leptirovi,

Stremili smo ka divnim krilima.

Da li smo u metamorfozi izgubili

LJUBAV?


<< 01/2018 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
926

Powered by Blogger.ba